Иако нису носили пушку и униформу, ратни репортери били су сведоци многих страдања, а један од њих је и новинар Гвозден Оташевић из Чачка. Све што је овај део наше отаџбине преживљавао тог чемерног пролећа описао је у својој књизи историјској памћеници под насловом "Чачак и Лучани, тешки дани још теже ноћи", објављене 2019. године,преноси агенција РИНА.

Фото: ГЗС

Књигу је, како каже, наменио најпре млађем покољењу, онима који су у време дивљачке агресије били мали или још нерођени. Тих дана нису имали мобилне телефоне ни интернет, требало је наћи пет марака за литар нафте или кутију цигарета, а до вести се могло доћи само ако одеш на лице места.

"Такав је посао дописнички. Морао сам дању и ноћу да идем од једног до другог пепелишта, да бележим и описујем тешке тренутке и судбине наших људи и данас се обрадујем кад се сетим колико је тада слоге било у народу ", каже за РИНУ Гвозден Оташевић и описује колико се живот људи тада променио преко ноћи.

"Једног дана, ваљда случајно, нађем на стабилни телефон друга из Лучана и питам га како спава у варошици на коју душмани дивљачки бацају бомбе. Каже ми: "И не спавам у стану. Чим дају знак за узбуну узимамо вреће, идемо у шуму изнад Лучасна и ту коначимо", прича Оташевић.

Он такође напомиње да ни сам не зна како данас да опише судбину и страдање српског народа.

"Само у прошлом веку мала Србија водила је љуте битке у чак шест ратова док је једна Шведска, рецимо, последњи пут ратовала далеке 1814. године са суседима из Норвешке. Зато ме обрадује свака добра вест из наше Србије која се, ево, само две деценије после рата на најјачим војскама планете, поново усправља", изјавио је Оташевић.

Током бомбардовања 1999. године Град Чачак се на мети агресора нашао више од 10 пута, који је на циљеве дејствовао авионима и крстарећим ракетама. На подручје града пало је укупно 215 пројектила, смртно је страдало 18 грађана, војника и цивила , док је 22 повређено, а оштећено је преко 3000 стамбених објеката.

РИНА / ГЗС